Mac ili PC deo II

Nov laptop PC, Dell Inspiron 1520, bila je prava game mašina. Poput neke igračke totalno me je oduševio na početku. Teško je bilo naći šta mu nedostaje. Veći display, čitavih 15,4 inča, sva lakoća klasičnog – Windows PC-a. Nema velikih peripetija  vezanih za mrežu, programa – čak i onih besplatnih više nego dovoljno uputstava i tutoriala za iste još više. Korisnika koji vam mogu pomoći isto tako nebrojano pitanje kompatibilnosti se uopšte više ne postavlja. Tako je to trajalo jedno vreme, bez ikakve zamerke, a onda je krenulo polako da me nervira. Imao sam utisak da je spor, ili sve sporiji, što sam naravno prepisivao nesavršenom operativnom sistemu. Da bih taj problem nekako prevazišao, okrenuo sam se Linux-u. Ubuntu mi se činio baš po mojoj meri, ima sasvim dovoljno litereture i foruma na tu temu. Instalacija koje je uprkos mojoj umešnosti i iskustvu uvek iznova pokazivala kako su marfijevi zakoni sve prisutna pravila u svemiru, a naročito kod kućnih kompjutera. Upornost je nešto što mi smeta ili me krasi, sve zavisi u kom trenutku posmatram stvari. Uglavnom Ubuntu sam instalirao i to pored Windowsa Vista-e. Kako mi stalno skakanje iz jednog u drugi os nije baš predstavljalo neko zadovoljstvo, pošto u tim opreacijama gubim i više od 5 minuta, a vreme je novac naročito ukoliko to što radite nema nikakvu svrhu i svodi se na čistu zabavu, znatiželju i trošenje vremena. Onda su krenuli eksperimenti sa virtuelnim mašinama, kako bi se vreme potrebno za restart-ovanje skratilu, pa onda problem sa perfomrmansama u virtuelinim mašinama. Priča je verovatno mnogima već poznata. Negde pred kraj korišćenja mog Dell-a okrenuo sam se starom dobrom Windows-u Xp. Činio se agilniji, brži i upotrebljiviji, iako je cela priča više ličila ne nekog gospodina u godinama, koji zna šta radi, potentniji i brži u razmišljanju, ali nažalost dosadan i izlizan. 

Kako u kući imamo još uvek i naš beli Macbook, koji je u vlasništvu moje supruge, počeo sam da razmišljam kako je možda već vreme da opobam moje zavodničke osobinine i tako ti ja krenem starom oprobanom metodom oženjenih muškaraca da kritikujem sam sebe, da govorim da je dobro da sam iz svega ipak nešto i naučio i da se slične greške mogu ponoviti, da sam sada shvatio da bi mi ipak Macbook mnogo više bio od koristi nego Dell. Uz par postavljanja i raščišćavanja stola, i možda još ponešto, tek došao sam do svog cilja i ponovo bio u posedu nečega čega sam se već na sav glas odrekao. No problemi koji su i pre bili prisutni nisu se sami od sebe rešili tako da me je posle par nedelja prošla svaka želja za korišćenjem istog. Krenem sada ponovo u zavodnički posao, opet kažem kako sam već naglasio da se greške mogu ponoviti i već šta uz to pripada. 

No, Dell mi je nekako postao posle Macbook-a isuviše trom, težak, da bio je veoma težak nešto više od 2.9 kg, tako da sam više puta razmišljao na temu da bih mogao pre nego krenem sa radom na njemu jednu petnaest minutnu vežbicu da odradim čisto jačanja mišića radi. Ipak sam relativno brzo odustao od te zamisli, ali osmisliu jednu sasvim novu. Prodaću Dell-a i kupiti novi (alu, late 2008) Macbook. Izgleda super lagan je, i ima bolju grafičku od onog belog. Zamišljeno – učinjeno prijavih se na ebay, doduše cene laptop-ova su bile u stalnom pada, ali mi se ipak posrećilo tako da sam uspeo Dell-a da prodam i tako već u startu mogao da porkijem polovinu nabavke novog.

Kao i uvek kada je kupovina tehnike u pitanju moja strpljivost se meri satima, najviše danima. Macbook samo što je izašao, teško ga je bilo nabaviti, ali u jednom malom mestu na pola puta izmedju posla i stana uspeo sam da rezervišem jedan. Oduševljenje na početku, traju još uvek sa par kratkotrajnih razočarenja. Konkretno display je kao ogledalo, mana skoro svih novih laptop-ova, tako da sam se sa tim pomirio. Sledeći dokaz da niko ne pravi savršene kompjutere doživeo sam posle kupovine tzv. mini display port-a. Ne znam iz kog razloga je Apple rašio da uvodi nove standarde, tek klasični monitori ne mogu se priključiti direktno na komp. već je tu ovaj gore pomenuti priključak. U redu, kažem ja kupiću i to, pa da priključim na tv i eto bioskopa. Ne leži vraže stvari idu kao i uvek ne na predvidjen već na neki sasvim drugi način. Posle priključivanja se ništa nije zapušilo i zavarničilo, ali se zato sve sledilo i jedino što je pomagalo u tim situacijama je bilo isključivanje i ponovno uključivanje, samo ovog puta se ne priključenim tv. Potpuno smo informatički opremljeni, pa sam mogao odmah da isprobam stvar na jednom 22-inčnom monitoru, gde je sve za divno čudo sasvim normalno radilo, što je ugušilo i moju poslednju nadu da je možda ovaj video adapter neispravan. Posle traganja na netu koje je trajalo nekoliko nedlja, od softwerskog rešenja bio sam toliko daleko, tako da sam sasvim slučajno naišao na jedan Blog u kome je opisan video adapter – ghead koji se umetne izmedju monitora i ovog Apple-ovog adaptera, tako da on emulira kao da je monitor, i dozvoljava da se na Mac-u postavi manuelno rezolucija koja odgovara monitoru. Stvar je uspela i sada imamo svakovečernju projekciju filmova. Moje nezadovoljstvo Apple-om polako splašnjava, verovatno do sledeće prilike. 

Kažu da stara ljubav zaborava nema, pa tako i ja ne htedoh potpuno da se odreknem Windows-a nego sam kupio vrlo povoljno Parallels instalirao Windows XP i Office 2007, i ostavio sebi mogućnost da mi mnogi portable programi rade i na Mac-u. Ovim su svi izmireni i zadovoljni kao u španskoj seriji, a meni ostaje da osmislim nešto novo za period koji dolazi.

Mac ili PC deo I

Prvo je bio desktop „PC“, pa onda laptop „PC“, da bi se posle duge unutrašnje borbe i sati i sati provedenih u čitanju raznih „review“-a ipak odlučio da predjem ili bolje je reći pored jednog desktop i jednog laptop računara kupim Macbook – beli. PC-laptop ću pokloniti majci i tako opravdati potrebu za još jednim kompjuterom.

Od prvobitnog oduševljenja do totalnog razočarenja nije trebalo dugo. Bolje reći bilo je potrebno nešto više od četiri meseca. Već je danima i nedeljama počelo da me nervira, da tako obične stvari kao što je umanjenje slika, koje se u Windows-u tako lako i prirodno uradi – običnim klikom miša, ovde na „naj“ operativnom sistemu tako komplikovano i tako neprirodno obavlja. Ovo sam nekako i prežalio, ali tek sada nastupaju prave „muke“. Kao što to obično biva, mada lično ne verujem u teoriju da i uredjaji imaju dušu, uglavnom moj Macbook kao da je osetio da se ja polako, ali sigurno hladim i već uveliko razmiišljam da ga prodam, i kupim jedan „normalan“ laptop  – PC. Odjednom su se pojavile čudni pink- pixel-i koji su se tako dobro ocrtavali na ekranu, da sam polako počeo da se brinem da neko iste i ne primeti, i već krene sa zaključcima kako samo gej-momci vole pinkastičan desktop. Da se ovo ne bi i dogodile brže bolje odem do radnje gde sam Mac- a i kupio sa tihom nadom da ći možda moći da iskamčim uz neko umanjenje moj novac nazad, a njima ostavim da se pobrinu o ovom pinkastičnom ekranu. Naravno takva ideja je mogla samo meni da padne na pamet, i prodavac je samo zaključio da se radi o hardwer-skoj gršci, te da se laptop mora poslati u servis na opravku. Ne imajući drugi izbor, kažem samo hvala – dešava se. Posle dve nedlje dobijem poziv da je laptop popravljen i da mogu doći da go podignem. Sav ozaren požurim odmah posle posla, predostrožan kao i uvek na licu mesta uključim i proverim da li radi. Sve je bilo u najboljem redu, zahvalim se i odem kući. Posle samo sat – dva rada ponovo identična greška. Razmišljajući vredi li tog zadovoljstva i besa da ga jednostavno izbacim sa desetog sprata snimajući kamerom kako se razbija, ipak savladam sebe i rešim da sutra ponovo reklamiram grešku. Sutradan ljubazan prodavac, čak i sam pomalo isfrustriaran što se tako nešto dešava kaže da on ne može tu ništa i da mora ponovo da pošalje kompjuter u servis, posle mog negodovanja našli smo kompromisno rešenje – ja sam pristao da se laptop pošalje ponovo u servis, a on je upisao da je stvar veom urgentna. Posle ovakvog kompromisa nisam više imao nedoumica, bilo je samo pitanje vremena kada ću se otarasiti istog (mislim naravno na Macbook). Posle desetak dana ponovo poziv, ponovo proba na licu mesta, ponovo proba kod kuće, ovoga puta je bure držalo vodu čitava dva dana,  a onda je moj ekran ponovo postao pink. Sada potpuno rešen da stvari isteram do kraja sa željom da mi samo vrate novac, a oni neka nastave da se zabavljaju sa večitim popravkama, pozovem call-centar. Ljubazan tip posle nemilosrden torture mašine koja krene sa ispitivanjem biranjem jezika, problema itd., kaže da je on jedini moj sagovornik i da moje želje da više ne šaljem comp. na popravku su potpuno neopravdane da će ovog puta sve biti u redu, nemogavši da se požalim drugoj osobi, besno zalupim slušalicu i rešim, ne nećeš u servis. Posle traženja na netu rešim da odem do ovlašćenog servisera lično i tamo pokušam da objasnim u čemu je problem. 

Već naslućujete kako se stvar završila, još su tražili da o mom trošku testiraju laptop. Ovog puto odem do istog prodavca kao i prethodna dva puta, objasnim situaciju, uočim sažaljiv pogled prodavca, raznežim se i počnem da ga tešim kako to nije ništa i da će ovog puta sve biti u najboljem redu. Tako se i desilo. Posle tri nedelje – poziv, Macbook je opravljen, testiram na licu mesta, uočavam da su malo razvalili nosače display-a, reklamiram i odmah umirujem prodavca rekavši da nije važno, da ne utiče na funkciju, sve sa ciljem da ga što pre prodam i rešim se bede.

Taman sam ja i slike za prodju pripremio, kad moja supruga potpuno utučena, pokušava da me odvrati od moje namere, istovremeno mi dajući ideju da ovaj ostavimo za nju, a da ja jednostavno kupim nov. Moje premišljanje je trajalo jedan odlazak do wc-a i jedno ispijanje kafe. Rečeno učinjeno.

Posle nekoliko nedelja konačno je stigao novi Dell, ali priči ovde još nije kraj.