Gledao sam film Revolutionary Road. Odličan film, preporučujem svakom ko želi da podgleda nešto drugačiji film. Tako je lepo opisno ono što svi mi već odavno znamo samo još uvek ne želimo da priznamo sami sebi. Sva naša nadanja, promašeni životi. laži i obmane kojima ne samo da robujemo već sve više i sami pičinjemo da verujemo u sopstvene laži. Naše stalno iznalaženje razloga zašto smo neuspešni, kako možemo život učiniti lepšim. Lepšim da li je to zapravao prava reč i šta mi ustvari očekujemo. Treba li život biti lepši, srećniji, zanimljiviji, bogatiji, lagodniji, dinamičniji, sporiji, brži, lakši. Koja je prava reč? Teško je pogiditi jer i nema prave reči. Sve su ovo zapravo samo naše zablude. To je samo naše vidjenje stvari, naš način kojim posmatramo sebe i okolinu. Možda bi trebalo da prestanemo da se posmatramo jednostavno samo da živimo bez osvrta, bez razmišljanja. Ali to nam isto tako deluju pomalo debilasto, uspavano, kao da smo na nekoj terapiji pod dejstvom medikamenata koji nas ne čine srećnim, ali isto tako i ne čine tužnim. I ovo je za sebe isto tako mučna situacija. Tako beznadežno izgubljeni bez želje da se nadjemo. Jesu li to samo razmišljanja jednog pesimisti, ili depresivca ili sasvim normalnog čoveka. Kominikacija da li ima više mogućnosti da se ona ostvari i manje želje za pravim razgovorom. Mogu li ljudi medjusobno da razgovaraju bez da svako od njih ima utisak da ga ocenjuju, procenjuju, da će to ipak imati nekog uticaja na budućnost, ma koliko se radilo o vrlo banalnim stvarim, stvarima koje ne znače baš ništa.
Kako i da li možemo da popravimo naše živote? Pitanje je kompleksnije nego što se na prvi pogled to čini. Ako već pričamo o popravci to znači da naši trenutni životi nisu u najmanju ruku uzevši idealni. Jesu li potrebne samo neke male kozmetičke izmene ili se mora otići za „Pariz“ da bi konačno bili svesni svoje promene. Naravno da sve zavisi od nas, naravno da tako malo možemo učiniti. Pomalo protivurečne, ali nije li i sam život takav. Vredi li pokušavati, puno je lakše već na početku odustati. Možda zato što mislimo da nismo puno sebe ni uložili, kao da je taj ulog materijalan, za nekoga drugoga, a ne za nas same. Kada ćemo se odvažiti i reći sebi istinu i početi da živimo sa tom istinom. Ako nam je dobro onda priznajmo to sebi i uživajmo u sadašnjosti. Ukoliko osećamo da nismo zadovoljni onda menjajmo ili sve ili samo ono što nam smeta menjajmo ovu sadašnjost u kojoj živimo.
Hoće li doći do promena. Neće, ukoliko sami ne budemo radili na njima i menjali ili nas ili ono što možemo promeniti.
