Nov laptop PC, Dell Inspiron 1520, bila je prava game mašina. Poput neke igračke totalno me je oduševio na početku. Teško je bilo naći šta mu nedostaje. Veći display, čitavih 15,4 inča, sva lakoća klasičnog – Windows PC-a. Nema velikih peripetija vezanih za mrežu, programa – čak i onih besplatnih više nego dovoljno uputstava i tutoriala za iste još više. Korisnika koji vam mogu pomoći isto tako nebrojano pitanje kompatibilnosti se uopšte više ne postavlja. Tako je to trajalo jedno vreme, bez ikakve zamerke, a onda je krenulo polako da me nervira. Imao sam utisak da je spor, ili sve sporiji, što sam naravno prepisivao nesavršenom operativnom sistemu. Da bih taj problem nekako prevazišao, okrenuo sam se Linux-u. Ubuntu mi se činio baš po mojoj meri, ima sasvim dovoljno litereture i foruma na tu temu. Instalacija koje je uprkos mojoj umešnosti i iskustvu uvek iznova pokazivala kako su marfijevi zakoni sve prisutna pravila u svemiru, a naročito kod kućnih kompjutera. Upornost je nešto što mi smeta ili me krasi, sve zavisi u kom trenutku posmatram stvari. Uglavnom Ubuntu sam instalirao i to pored Windowsa Vista-e. Kako mi stalno skakanje iz jednog u drugi os nije baš predstavljalo neko zadovoljstvo, pošto u tim opreacijama gubim i više od 5 minuta, a vreme je novac naročito ukoliko to što radite nema nikakvu svrhu i svodi se na čistu zabavu, znatiželju i trošenje vremena. Onda su krenuli eksperimenti sa virtuelnim mašinama, kako bi se vreme potrebno za restart-ovanje skratilu, pa onda problem sa perfomrmansama u virtuelinim mašinama. Priča je verovatno mnogima već poznata. Negde pred kraj korišćenja mog Dell-a okrenuo sam se starom dobrom Windows-u Xp. Činio se agilniji, brži i upotrebljiviji, iako je cela priča više ličila ne nekog gospodina u godinama, koji zna šta radi, potentniji i brži u razmišljanju, ali nažalost dosadan i izlizan.
Kako u kući imamo još uvek i naš beli Macbook, koji je u vlasništvu moje supruge, počeo sam da razmišljam kako je možda već vreme da opobam moje zavodničke osobinine i tako ti ja krenem starom oprobanom metodom oženjenih muškaraca da kritikujem sam sebe, da govorim da je dobro da sam iz svega ipak nešto i naučio i da se slične greške mogu ponoviti, da sam sada shvatio da bi mi ipak Macbook mnogo više bio od koristi nego Dell. Uz par postavljanja i raščišćavanja stola, i možda još ponešto, tek došao sam do svog cilja i ponovo bio u posedu nečega čega sam se već na sav glas odrekao. No problemi koji su i pre bili prisutni nisu se sami od sebe rešili tako da me je posle par nedelja prošla svaka želja za korišćenjem istog. Krenem sada ponovo u zavodnički posao, opet kažem kako sam već naglasio da se greške mogu ponoviti i već šta uz to pripada.
No, Dell mi je nekako postao posle Macbook-a isuviše trom, težak, da bio je veoma težak nešto više od 2.9 kg, tako da sam više puta razmišljao na temu da bih mogao pre nego krenem sa radom na njemu jednu petnaest minutnu vežbicu da odradim čisto jačanja mišića radi. Ipak sam relativno brzo odustao od te zamisli, ali osmisliu jednu sasvim novu. Prodaću Dell-a i kupiti novi (alu, late 2008) Macbook. Izgleda super lagan je, i ima bolju grafičku od onog belog. Zamišljeno – učinjeno prijavih se na ebay, doduše cene laptop-ova su bile u stalnom pada, ali mi se ipak posrećilo tako da sam uspeo Dell-a da prodam i tako već u startu mogao da porkijem polovinu nabavke novog.
Kao i uvek kada je kupovina tehnike u pitanju moja strpljivost se meri satima, najviše danima. Macbook samo što je izašao, teško ga je bilo nabaviti, ali u jednom malom mestu na pola puta izmedju posla i stana uspeo sam da rezervišem jedan. Oduševljenje na početku, traju još uvek sa par kratkotrajnih razočarenja. Konkretno display je kao ogledalo, mana skoro svih novih laptop-ova, tako da sam se sa tim pomirio. Sledeći dokaz da niko ne pravi savršene kompjutere doživeo sam posle kupovine tzv. mini display port-a. Ne znam iz kog razloga je Apple rašio da uvodi nove standarde, tek klasični monitori ne mogu se priključiti direktno na komp. već je tu ovaj gore pomenuti priključak. U redu, kažem ja kupiću i to, pa da priključim na tv i eto bioskopa. Ne leži vraže stvari idu kao i uvek ne na predvidjen već na neki sasvim drugi način. Posle priključivanja se ništa nije zapušilo i zavarničilo, ali se zato sve sledilo i jedino što je pomagalo u tim situacijama je bilo isključivanje i ponovno uključivanje, samo ovog puta se ne priključenim tv. Potpuno smo informatički opremljeni, pa sam mogao odmah da isprobam stvar na jednom 22-inčnom monitoru, gde je sve za divno čudo sasvim normalno radilo, što je ugušilo i moju poslednju nadu da je možda ovaj video adapter neispravan. Posle traganja na netu koje je trajalo nekoliko nedlja, od softwerskog rešenja bio sam toliko daleko, tako da sam sasvim slučajno naišao na jedan Blog u kome je opisan video adapter – ghead koji se umetne izmedju monitora i ovog Apple-ovog adaptera, tako da on emulira kao da je monitor, i dozvoljava da se na Mac-u postavi manuelno rezolucija koja odgovara monitoru. Stvar je uspela i sada imamo svakovečernju projekciju filmova. Moje nezadovoljstvo Apple-om polako splašnjava, verovatno do sledeće prilike.
Kažu da stara ljubav zaborava nema, pa tako i ja ne htedoh potpuno da se odreknem Windows-a nego sam kupio vrlo povoljno Parallels instalirao Windows XP i Office 2007, i ostavio sebi mogućnost da mi mnogi portable programi rade i na Mac-u. Ovim su svi izmireni i zadovoljni kao u španskoj seriji, a meni ostaje da osmislim nešto novo za period koji dolazi.
