Gledao sam film Revolutionary Road. Odličan film, preporučujem svakom ko želi da podgleda nešto drugačiji film. Tako je lepo opisno ono što svi mi već odavno znamo samo još uvek ne želimo da priznamo sami sebi. Sva naša nadanja, promašeni životi. laži i obmane kojima ne samo da robujemo već sve više i sami pičinjemo da verujemo u sopstvene laži. Naše stalno iznalaženje razloga zašto smo neuspešni, kako možemo život učiniti lepšim. Lepšim da li je to zapravao prava reč i šta mi ustvari očekujemo. Treba li život biti lepši, srećniji, zanimljiviji, bogatiji, lagodniji, dinamičniji, sporiji, brži, lakši. Koja je prava reč? Teško je pogiditi jer i nema prave reči. Sve su ovo zapravo samo naše zablude. To je samo naše vidjenje stvari, naš način kojim posmatramo sebe i okolinu. Možda bi trebalo da prestanemo da se posmatramo jednostavno samo da živimo bez osvrta, bez razmišljanja. Ali to nam isto tako deluju pomalo debilasto, uspavano, kao da smo na nekoj terapiji pod dejstvom medikamenata koji nas ne čine srećnim, ali isto tako i ne čine tužnim. I ovo je za sebe isto tako mučna situacija. Tako beznadežno izgubljeni bez želje da se nadjemo. Jesu li to samo razmišljanja jednog pesimisti, ili depresivca ili sasvim normalnog čoveka. Kominikacija da li ima više mogućnosti da se ona ostvari i manje želje za pravim razgovorom. Mogu li ljudi medjusobno da razgovaraju bez da svako od njih ima utisak da ga ocenjuju, procenjuju, da će to ipak imati nekog uticaja na budućnost, ma koliko se radilo o vrlo banalnim stvarim, stvarima koje ne znače baš ništa. 

Kako i da li možemo da popravimo naše živote? Pitanje je kompleksnije nego što se na prvi pogled to čini. Ako već pričamo o popravci to znači da naši trenutni životi nisu u najmanju ruku uzevši idealni. Jesu li potrebne samo neke male kozmetičke izmene ili se mora otići za „Pariz“ da bi konačno bili svesni svoje promene. Naravno da sve zavisi od nas, naravno da tako malo možemo učiniti. Pomalo protivurečne, ali nije li i sam život takav. Vredi li pokušavati, puno je lakše već na početku odustati. Možda zato što mislimo da nismo puno sebe ni uložili, kao da je taj ulog materijalan, za nekoga drugoga, a ne za nas same. Kada ćemo se odvažiti i reći sebi istinu i početi da živimo sa tom istinom. Ako nam je dobro onda priznajmo to sebi i uživajmo u sadašnjosti. Ukoliko osećamo da nismo zadovoljni onda menjajmo ili sve ili samo ono što nam smeta menjajmo ovu sadašnjost u kojoj živimo.

Hoće li doći do promena. Neće, ukoliko sami ne budemo radili na njima i menjali ili nas ili ono što možemo promeniti.

Mac ili PC deo II

Nov laptop PC, Dell Inspiron 1520, bila je prava game mašina. Poput neke igračke totalno me je oduševio na početku. Teško je bilo naći šta mu nedostaje. Veći display, čitavih 15,4 inča, sva lakoća klasičnog – Windows PC-a. Nema velikih peripetija  vezanih za mrežu, programa – čak i onih besplatnih više nego dovoljno uputstava i tutoriala za iste još više. Korisnika koji vam mogu pomoći isto tako nebrojano pitanje kompatibilnosti se uopšte više ne postavlja. Tako je to trajalo jedno vreme, bez ikakve zamerke, a onda je krenulo polako da me nervira. Imao sam utisak da je spor, ili sve sporiji, što sam naravno prepisivao nesavršenom operativnom sistemu. Da bih taj problem nekako prevazišao, okrenuo sam se Linux-u. Ubuntu mi se činio baš po mojoj meri, ima sasvim dovoljno litereture i foruma na tu temu. Instalacija koje je uprkos mojoj umešnosti i iskustvu uvek iznova pokazivala kako su marfijevi zakoni sve prisutna pravila u svemiru, a naročito kod kućnih kompjutera. Upornost je nešto što mi smeta ili me krasi, sve zavisi u kom trenutku posmatram stvari. Uglavnom Ubuntu sam instalirao i to pored Windowsa Vista-e. Kako mi stalno skakanje iz jednog u drugi os nije baš predstavljalo neko zadovoljstvo, pošto u tim opreacijama gubim i više od 5 minuta, a vreme je novac naročito ukoliko to što radite nema nikakvu svrhu i svodi se na čistu zabavu, znatiželju i trošenje vremena. Onda su krenuli eksperimenti sa virtuelnim mašinama, kako bi se vreme potrebno za restart-ovanje skratilu, pa onda problem sa perfomrmansama u virtuelinim mašinama. Priča je verovatno mnogima već poznata. Negde pred kraj korišćenja mog Dell-a okrenuo sam se starom dobrom Windows-u Xp. Činio se agilniji, brži i upotrebljiviji, iako je cela priča više ličila ne nekog gospodina u godinama, koji zna šta radi, potentniji i brži u razmišljanju, ali nažalost dosadan i izlizan. 

Kako u kući imamo još uvek i naš beli Macbook, koji je u vlasništvu moje supruge, počeo sam da razmišljam kako je možda već vreme da opobam moje zavodničke osobinine i tako ti ja krenem starom oprobanom metodom oženjenih muškaraca da kritikujem sam sebe, da govorim da je dobro da sam iz svega ipak nešto i naučio i da se slične greške mogu ponoviti, da sam sada shvatio da bi mi ipak Macbook mnogo više bio od koristi nego Dell. Uz par postavljanja i raščišćavanja stola, i možda još ponešto, tek došao sam do svog cilja i ponovo bio u posedu nečega čega sam se već na sav glas odrekao. No problemi koji su i pre bili prisutni nisu se sami od sebe rešili tako da me je posle par nedelja prošla svaka želja za korišćenjem istog. Krenem sada ponovo u zavodnički posao, opet kažem kako sam već naglasio da se greške mogu ponoviti i već šta uz to pripada. 

No, Dell mi je nekako postao posle Macbook-a isuviše trom, težak, da bio je veoma težak nešto više od 2.9 kg, tako da sam više puta razmišljao na temu da bih mogao pre nego krenem sa radom na njemu jednu petnaest minutnu vežbicu da odradim čisto jačanja mišića radi. Ipak sam relativno brzo odustao od te zamisli, ali osmisliu jednu sasvim novu. Prodaću Dell-a i kupiti novi (alu, late 2008) Macbook. Izgleda super lagan je, i ima bolju grafičku od onog belog. Zamišljeno – učinjeno prijavih se na ebay, doduše cene laptop-ova su bile u stalnom pada, ali mi se ipak posrećilo tako da sam uspeo Dell-a da prodam i tako već u startu mogao da porkijem polovinu nabavke novog.

Kao i uvek kada je kupovina tehnike u pitanju moja strpljivost se meri satima, najviše danima. Macbook samo što je izašao, teško ga je bilo nabaviti, ali u jednom malom mestu na pola puta izmedju posla i stana uspeo sam da rezervišem jedan. Oduševljenje na početku, traju još uvek sa par kratkotrajnih razočarenja. Konkretno display je kao ogledalo, mana skoro svih novih laptop-ova, tako da sam se sa tim pomirio. Sledeći dokaz da niko ne pravi savršene kompjutere doživeo sam posle kupovine tzv. mini display port-a. Ne znam iz kog razloga je Apple rašio da uvodi nove standarde, tek klasični monitori ne mogu se priključiti direktno na komp. već je tu ovaj gore pomenuti priključak. U redu, kažem ja kupiću i to, pa da priključim na tv i eto bioskopa. Ne leži vraže stvari idu kao i uvek ne na predvidjen već na neki sasvim drugi način. Posle priključivanja se ništa nije zapušilo i zavarničilo, ali se zato sve sledilo i jedino što je pomagalo u tim situacijama je bilo isključivanje i ponovno uključivanje, samo ovog puta se ne priključenim tv. Potpuno smo informatički opremljeni, pa sam mogao odmah da isprobam stvar na jednom 22-inčnom monitoru, gde je sve za divno čudo sasvim normalno radilo, što je ugušilo i moju poslednju nadu da je možda ovaj video adapter neispravan. Posle traganja na netu koje je trajalo nekoliko nedlja, od softwerskog rešenja bio sam toliko daleko, tako da sam sasvim slučajno naišao na jedan Blog u kome je opisan video adapter – ghead koji se umetne izmedju monitora i ovog Apple-ovog adaptera, tako da on emulira kao da je monitor, i dozvoljava da se na Mac-u postavi manuelno rezolucija koja odgovara monitoru. Stvar je uspela i sada imamo svakovečernju projekciju filmova. Moje nezadovoljstvo Apple-om polako splašnjava, verovatno do sledeće prilike. 

Kažu da stara ljubav zaborava nema, pa tako i ja ne htedoh potpuno da se odreknem Windows-a nego sam kupio vrlo povoljno Parallels instalirao Windows XP i Office 2007, i ostavio sebi mogućnost da mi mnogi portable programi rade i na Mac-u. Ovim su svi izmireni i zadovoljni kao u španskoj seriji, a meni ostaje da osmislim nešto novo za period koji dolazi.

Mac ili PC deo I

Prvo je bio desktop „PC“, pa onda laptop „PC“, da bi se posle duge unutrašnje borbe i sati i sati provedenih u čitanju raznih „review“-a ipak odlučio da predjem ili bolje je reći pored jednog desktop i jednog laptop računara kupim Macbook – beli. PC-laptop ću pokloniti majci i tako opravdati potrebu za još jednim kompjuterom.

Od prvobitnog oduševljenja do totalnog razočarenja nije trebalo dugo. Bolje reći bilo je potrebno nešto više od četiri meseca. Već je danima i nedeljama počelo da me nervira, da tako obične stvari kao što je umanjenje slika, koje se u Windows-u tako lako i prirodno uradi – običnim klikom miša, ovde na „naj“ operativnom sistemu tako komplikovano i tako neprirodno obavlja. Ovo sam nekako i prežalio, ali tek sada nastupaju prave „muke“. Kao što to obično biva, mada lično ne verujem u teoriju da i uredjaji imaju dušu, uglavnom moj Macbook kao da je osetio da se ja polako, ali sigurno hladim i već uveliko razmiišljam da ga prodam, i kupim jedan „normalan“ laptop  – PC. Odjednom su se pojavile čudni pink- pixel-i koji su se tako dobro ocrtavali na ekranu, da sam polako počeo da se brinem da neko iste i ne primeti, i već krene sa zaključcima kako samo gej-momci vole pinkastičan desktop. Da se ovo ne bi i dogodile brže bolje odem do radnje gde sam Mac- a i kupio sa tihom nadom da ći možda moći da iskamčim uz neko umanjenje moj novac nazad, a njima ostavim da se pobrinu o ovom pinkastičnom ekranu. Naravno takva ideja je mogla samo meni da padne na pamet, i prodavac je samo zaključio da se radi o hardwer-skoj gršci, te da se laptop mora poslati u servis na opravku. Ne imajući drugi izbor, kažem samo hvala – dešava se. Posle dve nedlje dobijem poziv da je laptop popravljen i da mogu doći da go podignem. Sav ozaren požurim odmah posle posla, predostrožan kao i uvek na licu mesta uključim i proverim da li radi. Sve je bilo u najboljem redu, zahvalim se i odem kući. Posle samo sat – dva rada ponovo identična greška. Razmišljajući vredi li tog zadovoljstva i besa da ga jednostavno izbacim sa desetog sprata snimajući kamerom kako se razbija, ipak savladam sebe i rešim da sutra ponovo reklamiram grešku. Sutradan ljubazan prodavac, čak i sam pomalo isfrustriaran što se tako nešto dešava kaže da on ne može tu ništa i da mora ponovo da pošalje kompjuter u servis, posle mog negodovanja našli smo kompromisno rešenje – ja sam pristao da se laptop pošalje ponovo u servis, a on je upisao da je stvar veom urgentna. Posle ovakvog kompromisa nisam više imao nedoumica, bilo je samo pitanje vremena kada ću se otarasiti istog (mislim naravno na Macbook). Posle desetak dana ponovo poziv, ponovo proba na licu mesta, ponovo proba kod kuće, ovoga puta je bure držalo vodu čitava dva dana,  a onda je moj ekran ponovo postao pink. Sada potpuno rešen da stvari isteram do kraja sa željom da mi samo vrate novac, a oni neka nastave da se zabavljaju sa večitim popravkama, pozovem call-centar. Ljubazan tip posle nemilosrden torture mašine koja krene sa ispitivanjem biranjem jezika, problema itd., kaže da je on jedini moj sagovornik i da moje želje da više ne šaljem comp. na popravku su potpuno neopravdane da će ovog puta sve biti u redu, nemogavši da se požalim drugoj osobi, besno zalupim slušalicu i rešim, ne nećeš u servis. Posle traženja na netu rešim da odem do ovlašćenog servisera lično i tamo pokušam da objasnim u čemu je problem. 

Već naslućujete kako se stvar završila, još su tražili da o mom trošku testiraju laptop. Ovog puto odem do istog prodavca kao i prethodna dva puta, objasnim situaciju, uočim sažaljiv pogled prodavca, raznežim se i počnem da ga tešim kako to nije ništa i da će ovog puta sve biti u najboljem redu. Tako se i desilo. Posle tri nedelje – poziv, Macbook je opravljen, testiram na licu mesta, uočavam da su malo razvalili nosače display-a, reklamiram i odmah umirujem prodavca rekavši da nije važno, da ne utiče na funkciju, sve sa ciljem da ga što pre prodam i rešim se bede.

Taman sam ja i slike za prodju pripremio, kad moja supruga potpuno utučena, pokušava da me odvrati od moje namere, istovremeno mi dajući ideju da ovaj ostavimo za nju, a da ja jednostavno kupim nov. Moje premišljanje je trajalo jedan odlazak do wc-a i jedno ispijanje kafe. Rečeno učinjeno.

Posle nekoliko nedelja konačno je stigao novi Dell, ali priči ovde još nije kraj.

Danas je Božić po gregorijanskom kalendaru

Danas je Božić po gregorijanskom kalendaru. Kako ljudi ovde „na zapadu“ slave, da li uopšte slave i šta za njih znači Božić, pokušaću da vam prenesem. Šta je to po čemu se vidi da je došlo vreme Božića. Naravno u jednom konsumističnom društvenom uredjenju prvi pokazatelji i znaci svakog praznika jesu izlozi u radnjama. Počinje se sa dekoracijama još negde krajem oktobra, traje naravno do kraja godine. U izlozima najčešće već dugo godina – a to duge je otprilike zadnjih 30 godina, je tipična američka filmska dekoracija. Deda Mraz, koji kako i ovde svi potvrdjuju i kažu, neodoljivo savršeno se uklapa u „corporate identity“ Coca-Cola. Ne postoji izlog u kome nema bar jednog jedinog Deda Mraza bez obzira na njegovu veličinu. Naravno u onim „smelijim“ radnjama će se pre naći jedan derivat tzv. Deda Mrazica, koja iz meni nepoznatih razloga ima kod nas ovo ime, koje je samo po sebi čista suprotnost. Ja bih je možda pre nazvao Curo Mrazica ili Lepo Mrazica. To su isto tako neizbežne sanke krcate paketićima koji su oblepljeni šarenim papirima i uvezani prelepim sjajnim mašnama. Kada udjete u samu prodavnicu imaće te utisak da ste se baš u magacinu istog tog Deda Mraza iz izloga. Jednostavno je sve ,od toalet papira pa do televizora, u svima poznatim crveno-belim nijansama. 

Ukrašeni izlozi imaju samo jednu funkciju, a to je da vas namame da kupite što više proizvoda, koji naravno neće biti namenjeni vama već ćete ih pokloniti drugima – vašim bližnjima, možda čak i ne tako bliskima. Onda krenu čitave emisije na tv-u, sve sa ciljem da vam pomognu šta će te nabaviti i kako će te najbolje usrećiti one kojima je poklon namenjen, sve sa „checklist“-ama kako i šta odabrati.

Odmah posle praznika sledi druga runda informacija, koja vam objašnjava kako će te se istih tih poklona otarasiti odnosno kako će te ih najbolje prodati, jer naravno poklon ponovo pokloniti je nedopustivo – utiče na obrt kapitala. Kao i mnogo puta do sada oni malo više samosvesni ponovo kažu kako cela ta ujudurma sa poklonima nema mnogo smisla, ali na kraju sledeće godine biće sve potpuno isto. Jednom ustaljeni običaji se teško menjaju.

Sam Božić većina će provesti kod kuće u krugu porodice, makar to bila i tzv. jednočlana porodica. Religijski deo, ako je ovo uopšte dobra definicija, sastoji se u tome, bar u ovom delu gde ja živim i koji je uglavnom protestantski,  da će stariji otići do Crkve, oni mladji možda puno njih će iskoristiti vreme da se odmori. Već sutradan mnogi će pakovati svoje kofere i vratiti se svojim kućama, ostaviti svoje bake i deke, mame i tate do sledeće prilike. Oni koji su bolje organizovaniji imaju već isplaniran bar jedan vikend na skijalištu, neki će čak radije otići negde gde je temperatura preko 30 stepeni i uživati u suncu i morskim plažama. 

Svima koji danas slave Božić čestitatam praznik!